Dobro poznavanje, razumevanje i izučavanje umetničke solo pesme (na nemačkom – Lied) apsolutni je preduslov za autentično tumačenje dela romantične epohe napisanih za klavir.
sublimacija svih elemenata romantičnog stila
kompozitor interpretira tekst neke pesme kroz muziku baš kao što pijanista interpretira ideju kompozitora čije delo izvodi
Šubert se prvi put upoznao sa ciklusom pesama Vilhelma Milera “Ziimsko putovanje” na proleće 1827. Miler je objavljivao ovaj ciklus u nekoliko navrata i to sa različitim brojem pesama.
Postoje svedočenja Šubertovih bliskih prijatelja o njegovom lošem raspoloženju tokom komponovanja ovog remek dela.
Prvo izuzetno emotivno izvođenje dvanaest pesama iz svog novog ciklusa za svoje prijatelje priredio je sam kompozitor koji je pevao i svirao na klaviru. Bilo je to u salonu njegovog prijatelja Franca von Šobera.
Reakcije začudo nisu bile onakve kakvim ih je kompozitor zamišljao.
Majrhofer napisao kako se uz pesnikovu ironiju, ukorenjenu u očaju, Šubertu primicala zima života
autori koji su se bavili Šubertovim stvaralaštvom dolazili su do zaključka da je kompozitor u glavnom protagonisti Milerovog ciklusa prepoznao samog sebe, i da je stihove prenosio kroz muziku u svom ciklusu tragajući za razrešenjem egzistencijalne krize u kojoj se sam nalazio.
Bilo je i onih koji su bili mišljenja da je Šuberta Milerovim stihovima privukla smrt, te da je kompozitor znao da on, baš kao i zimski putnik, luta putem čiji će se završetak dogoditi na istom mestu – u neminovnoj skoroj smrti.
Šubert umire 1828. godine, dakle, samo godinu dana nakon komponovanja “Zimskog putovanja”. Period pred kraj svog života bio je obeležen dekadentnim životom koji je uzrokovao da Šubert smrtno oboli od sifilisa koji je u ono vreme bila neizlečiva bolest.
razlika između čoveku prirodnog i urođenog neprekidnog hoda kroz život koji se kod nekih filosofa javlja kao izraz nepokorenosti i slobode i onoga što Šubert naziva lutanjem jeste u tome što čovek koji zadihano i opsesivno luta nema gde da se vrati, tačnije – nema kome da se vrati.
Luta ili lutalica, Wanderer, putnik bez cilja, vagabund – taj nema potrebe da korača da bi nekud krenuo ili se negde vratio. Njegovo lutanje je odraz stanja duha, to je beg od praznine koja vlada njegovim bićem – jednog brisanog unutrašnjeg prostora koja ga tera u hod koji pre liči na bežanje.
Istorija lutanja vezana je za prosvetiteljstvo, prosvećeni apsolutizam
Lutalaštvo je preraslo u modu, u neku vrstu subkulturnog obrasca ponašanja kod mladih.
Lutalaštvo se u “Zimskom putovanju” može tumačiti i kao unutrašnje putovanje
Smrt se u ovom Šubertovom ciklusu pojavljuje kao realna anticipacija ili kao simbol napuštenosti, depresije i neuzvraćene ljubavi.
“regenerativno lutanje” za koje je Nemačka naročito imala sluha. Reč je o vrsti putovanja koje ima za cilj da putnika suoči sa čudesnim događajima u prirodi koji su imali težinu religioznih iskustava.
Odlazak u prirodu, dakle, nije samo čin razonode ili nekakve izletničke akcije
nerazdvojni splet unutrašnjih i spoljnih fenomena koje putnik doživljava tokom lutanja po bespućima prirode za romantičare je bio svojevrsno uzdizanje u mističnu zonu ljudskog nad-postojanja, odnosno potpunog razumevanja životnog puta kojim se krećemo.
- Gute Nacht / Laku noć U pesmi koja otvara ciklus “Zimsko putovanje” pojavljuju se karakteristični melodijski nizovi naniže koji asociraju pad, pogled na dole ili u sebe, pogled u put kojim se sumanuto i bez cilja gazi.
Ova muzika koja kao da pokazuje pravac u kojem treba gledati ili tražiti nabijena je osećajima očaja i bola. Prvu pesmu iz ovog ciklusa možemo tumačiti kao neku vrstu uputstva ili rešenja Šubertove muzičke slagalice. U njoj je sadržana i priča zbog koje se putnik otiskuje na put.
Dakle, njega napušta draga za kojom čezne, on želi da što pre pobegne iz grada, da više ne gleda kuće i prizore koji ga podsećaju na nju. Preciznije – on beži od svojih sećanja koja su vezana za nju.
Ta neuzvraćena ljubav je, dakle, pokretačka fiks-ideja, zajednički imenitelj svih delova ove muzičke fantazije.
U pratnji se pojavljuje osminski puls koji doživljvamo kao muzičku predstavu koračanja po bespuću.
Kao što sam rekao – lutanje se može doživljavati kao unutrašnji put – proces bolnih evokacija ali i kao realan beg iz grada – što dalje od nje – u prirodu koja će sve zalečiti, pa i putnikovu muku.
U harmonskom jeziku koji je sveden na momente prepoznajemo karakteristične simbole zgrčenosti, unutrašnje jeze i očaja. Na tim mestima se nalaze Šubertove oznake forte-piano koje mogu označavati unutrašnji bol, ili tačnije prozrak nekog sećanja na izgubljenu ljubav.
Putnik koji je pesnikov alter ego i glavni protagonista ciklusa pripoveda kako je kao stranac došao i kao stranac otišao iz kuće svoje drage.
Proleće mu je jednom bilo naklonjeno, sreo je devojku sa buketom cveća što predstavlja alogoriju svega onoga što jedna ljubav može da znači. Devojka priča o ljubavi, njena majka čak i o venčanju.
Putnik međutim zaključuje da je svet sada sumoran, put pokriven snegom. Njegova draga ga više ne voli. On se mora otisnuti na put – jedini saputnik mu je sopstvena senka na mesečini. Usamljen na snežnoj livadi traga za tragovima jelenova. Pita se – zbog čega da ostaje u toj kući i dalje kada će ga kad-tad oterati?
On se tiho iskrada; na izlazu iz kuće ostavlja poruku na kojoj piše: “Draga, laku noć!”. Želi da zna da je razmišljao o njoj.
- Die Wetterfahne / Vetrokaz
Vetar se poigrava sa vetrokazom na krovu putnikove drage. On u svom bunilu zamišlja kako mu se vetar fijučući ruga.
Putnik se pita kako ranije nije primetio taj omen na njenoj kući jer tada nikad u njoj ne bi tražio ženu svog života koja bi mu bila verna.
U njenoj kući se vetar poigrava sa srcima – ne tako zvučno kao što to čini na krovu kuće.
Unisoni pasaži asociraju zloslutno kovitlanje vetra koji se poigrava sa sudbinom ljubavnika.
Kretanje ovih melodijskih obrazaca je naizgled proizvoljan – neizvestan. U tonu muzičke naracije se čuje beznađe i očaj.
Takođe, u naznakama se pojavljuje ritam valcera koji je intoniran tako da budi nespokoj kod slušaoca.
Valcer je dakle, poprimio drugačije obličje: u ovoj pesmi je on tek naznaka izgubljene sreće i strasti – napuštena ritmička ljuštura koja ga progoni do ludila.
- Erstarrung / Obamrlost
Putnik uzaludno traga za otiscima stopala svoje drage u snegu na mestu gde su zajedno šetali. Njegovo traganje je u muzičkom toku ove pesme oslikano neprekinutom melodijskom linijom u basu koja luta tražeći svoj ishod.
Putnik želi da ljubi mesta na zemlji na kojima je njegova draga hodala, da vrelim suzama otopi sneg – ili – da povrati izgubljenu ljubav.
Pita se gde može naći mesto gde cveće i dalje cveta, gde će pronaći zelenu travu? Putnik je uveren da više nikad neće voleti: cveće je uvenulo, trava izgleda mrtvo.
On razmišlja o tome da nema nijednu uspomenu od nje koja će ga podsećati na ljubav koju su imali.
Njen lik je u njegovom srcu zamrznut i hladan.
Ako se ikada njegovo srce otopi, sa njim će se u nepovrat izgubiti i njen lik.
Stanje očaja i beznađa na ubedljiv način dočaravaju triolski motivi u desnoj ruci koji prate lutanje melodije u levoj – čineći na taj način zvučni kontekst za značenje teksta. Pesma je komponovana u c molu.
- Der Lindenbaum / Lipa
U klavirskom uvodu u pesmu kompozitor pomoću začudnog šesnaestinskog toka u desnoj ruci muzički slika poigravanje prozraka kroz krošnju drveta.
Na dva obeležena mesta on kao da na simboličan način obraća slušaočevu pažnju na zvuk iz daljine – možda zvuk lovačke horne iz još jednog Šubertovog ciklusa “Lepa mlinareva kći” na pesme Vilhelma Milera u kojoj još jedan putnik pati jer je lepa mlinarica izabrala naklonost mladog lovca?
Kod izvora na ulazu u grad stoji jedna lipa u čijem je hladu protagonista sanjao najlepše snove. U kori ovog drveta, on je urezao mnoge reči ljubavi.
Ta lipa ga uvek zove k sebi – kako u srećnim, tako i u momentima patnje. U gluvo doba noći, putnik prolazi pored tog stabla, zatvara oči i kao da čuje lipu koja mu govori da će ispod njene krošnje pronaći mir, hladan vetar mu duva u lice, skida mu šešir sa glave, on se ne osvće. Pomislio je kako je udaljen od te lipe a i dalje čuje sablasne reči: “Ovde ćeš pronaći svoj mir!”
Sasvim očigledno, mir koji se u pesmi spominje znači smrt, samoubistvo. Preciznije – pesnik želi da naglasi da je mesto najdivnijih izgubljenih ljubavnih snova sada i mesto smrti za ostavljenog ljubavnika.
Nesposobnost da prihvati istinu, putnik želi da pobegne što dalje od te krošnje, tog sećanja, ali ma koliko daleko otišao, on i dalje čuje strašan unutrašnji glas koji ga doziva.
- Rückblick / Osvrtanje
Putnika peče vrelina puta kojim gazi iako je na njemu sneg i led. To je zbog toga što on žuri da što pre ode daleko od grada u kojem živi njegova nesuđena ljubav – da se njegove oči više ne sreću sa poznatim gradskim kulama.
Putnik se povređuje na svaki kamen na putu, on žuri bez daha, gavranovi na njegovu glavu bacaju grudve snega i kamenice sa svakog krova ispod kojeg prođe. Kao kontrast ovoj užurbanoj i demonskoj atmosferi stoji podsećanje na trenutak kada je ugledao oči svoje ljubavi.
Klavirska pratnja je izražena u martelatu, naizmenično ponavljanje akorada i nagla kreščenda do akcenata slikaju stanje očaja i ljubavnog ludila.
- Frühlingstraum / Prolećni san
U pesmi se neizmenično smenjuje san i java – putnik sanja proleće što je u klavirskoj pratnji dočarano tročetvrtinskim taktom začudnog valcera.
Kao suprotnost tome, pojavljuju se krik petla i gavrana koji bude iz sna putnika i sučeljavaju ga sa prizorom zime, hladnoće i unutrašnjeg očajanja.
Pesnik pripoveda o snu u kojem sanja o cveću – onom koje cveta u na proleće, u snu se nalazi na divnoj livadi, čuje cvrkut ptica.
Kada ga probudi kukurikanje petla, shvata da je tamno i hladno. Gavran se glasa sa krova. Putnik sanja o uzajamnoj ljubavi i sreći, o poljupcima i radosti ljubavne ekstaze.
Opet ga budi krik gavranova.
Kada će lišće ozeleneti? Da li će ikada moći da svoju dragu drži u naručiju?
U klavirskoj deonici ove pesme snovi su dočarani stilizovanim valcerom u srednjem, najkomunikaticnijem klavirskom registru. Zvuk petlovog kukurikanja i krika gavranova oponaša se bukvalno, u triolskom martelatu u desnoj ruci.
Na ovaj način Šubert doslovno muzički slika događaj iz narativa pesme i na taj način upotpunjuje prizore i situacije.
- Die Post / Pošta
Ulicu odjekuje zvuk poštarske trube, pesnik se pita zbog čega mu srce tuče tako brzo kad poštanska kočija nema pošiljku za njega?
On zna da je ona stigla iz grada gde je živeka njegova draga.
Ironično se pita da li bi želeo da sazna kako tamo stoje stvari?
Kontrastnost se u muzičkom sadražaju ove pesme postiže alteracijom osnovnog tonaliteta Es Dura u svoj molski negativ.
Suština kontrasta u ovoj pesmi je u opisu poslovično uobičajenog kretanja poštanske kočije nasuprot intimnog burnog doživljaja koji obuzima pesnika koji misli o svojoj dalekoj izgubljenoj ljubavi.
- Die Krähe / Vrana
Putnika prati vrana u begu iz grada – kruži oko njegove glave i on se pita da li će ga ta ptica ikada ostaviti na miru?
Oseća kako vrana gospodari njegovim telom i mislima.
Putnik zna da će njegov put biti kratak.
Kombinacija triolskih pasaža u desnoj i osminske melodije u levoj ruci na neobično uspešan način dočarava uskovitlani let vrane.
- Der stümische Morgen / Burno jutro
Prolama se nevreme, nebesa su zavijena u sive mantije, oblaci nemirno lebde, osećaj žudnje, crveni jezičci vatre bljeskaju, putnik razmišlja kako je vreme slično kao njegova osećanja. Prepoznaje svoje srce na nemirnom nebu, sve je zima – ledena i divlja.
U klavirskoj deonici se na početku ove pesme na doslovan način imitiraju fijuk vetra, prolamanje gromava i bljeskanje munja
Nepostojane notne vrednosti, nemirni motivski rad, iznenadna sforcata, upotreba umanjenih akorada i plahovite kadence – sve ukazuje na Šubertovu težnju da kroz muzički materijal upotpuni prizor nevremena koje vlada u Majerovoj pesmi.
- Der Leiermann / Ulični svirac
Poslednja pesma u ciklusu “Zimskog putovanja” peva o usamljenom svircu koji stoji na izlazu iz sela, on svojim od hladnoće utrnulim prstima pokušava da svira najbolje što ume.
Stoji bos na ledu, prosi – ali niko mu ne daje ni pare! Narod ne želi da ga sluša i psi laju na starog prosca.
Bez obzira na sve, starac i dalje svira, pesma ne prestaje. Putnik se pita da li da pođe za njim? Da li bi on na svom instrumentu pratio njegove pesme?
Putnik je umoran od puta.
Utisak napuštenosti i zaboravljenosti koji poslednja pesma ostavlja na slušaoca je podržana upotrebom karakterističnog borduna u levoj ruci – kvinte koja oponaša zvuk instrumenta hardi-gardi na kojem starac svira. Takođe, melodijski tok je sveden, siromašan, bez snage i invencije.
Melodije se opsesivno vrte u malom krugu. Putnik je umoran. Razume se – reč je o prenesenom značenju. Putnik je izgubio svoj put, baš kao i starac koji prosi.
Njegove pesme su zaboravljene i pitanje je časa kada će nastupiti smrt. Naš lutalica se pita da li bi starac na svom instrumentu pratio njegove pesme, da li bi bar on saslušao njegovu strašnu ljubavnu priču? Jer više ga niko ne primećuje – vreme neumitno teče, dolaze nova proleća i nove zime za nesrećne ljubavi.